Veze koje gradimo tokom života mogu nas podstaći da izvučemo najbolje iz sebe, ali takođe nas mogu iscrpiti, ugrožavajući naše emocionalno blagostanje. Primer za to su odnosi na koje utiču strategije emocionalne manipulacije. Tema za razmišljanje. I delovanje.
Šta je emocionalna manipulacija?
Iz psihološke perspektive, emocionalna manipulacija je „umetnost“ koja uključuje ne samo skrivanje loših namera ili agresivnog ponašanja, već i sposobnost identifikovanja emocionalnih ranjivosti neke osobe, već i sprovođenje najboljih strategija kako bi se njime upravljalo. Da budemo precizniji, manipulator se poigrava emocijama svoje žrtve s jedinim i jedinim ciljem da se snađe i ispuni mu želje, uspostavljajući prikriveni odnos moći, što je u mnogim slučajevima jasan čin psihološkog nasilja. Stoga je krajnji rezultat-obezbediti teren da određena osoba, ili žrtva ne veruje onome što misli, čini ili oseća, pogoršavajući njenu sliku o emocionalnoj i intelektualnoj kompetenciji.
Manipulisati znači → znati šta i kako reći u korist i ispunjavanju samo sopstvenih interesa!
Međutim, treba pojasniti da postoji mnogo vrsta emocionalnih manipulacija, kako svesnih tako i nesvesnih. Ipak, ovde bih zastala i osvrnula se na teorije dr dr Lidije Pehar koja je mnogo puta istupila sa apsolutnom tvrdnjom da je kako emotivna, tako i bilo koja druga vrsta manipulacije neoborivo i dokazano SVESTAN ČIN! .
Dalje, postoji mnogo vrsta manipulacija: od one koju svako od nas može da izvede kada od drugog zahteva da razmisli ili učini nešto kako mi to smatramo da je potrebno i najispravnije, do one koju koriste ljudi koje su u položaju žrtve i najopasnije, one koju koriste sve vrste zlostavljača gde se ona iznova i iznova ponavlja. Ovo poslednje može imati ozbiljne posledice na samopoštovanje žrtve.
Ko je emotivni manipulator?
Kao i sami tipovi i načini manipulacije, razlikuju se i profili manipulatora, s tim da poseduju neke zajedničke karakteristike koji opet, mogu varirati i od uzrasta, pola, društveno-socio-materijalnog-, ali i emotivno-intelektualnog statusa, kulture, karaktera, obrazovanja, i mnogih drugih faktora.
Emocionalni manipulatori su poput kameleona, maskirnih umetnika koji menjaju svoj izgled u zavisnosti od okruženja u kome se nalaze kako bi potčinili i podveli svoju žrtvu i prema tome, postigli svoj željeni cilj, pre svega da ga drugi ljudi cene i imaju visoko mišljenje o njemu. DR dr Pehar bi to nazvala „glumcima za Oskara; umiljata slatkorečiva bića, melem na ranu; oni koji vas u jednom trenutku vinu do nebesa i već sledećeg bace u Had“.
Dakle, govorimo o veoma veštim govornicima koji usmeravaju svoju komunikaciju ka ključnim tačkama generišući svoje stavove u smeru potčinjenosti ili „bacanja“ krivice na druge. Ali na jedan veoma lep, suptilan način, „iz najbolje namere“, savetodavno, gde se „ništa ne mora; ničim nisi obavezan/na“. Ali je sa druge strane ne samo očekivanje, već potpuna sigurnost da će se dotična osoba „upecati“ jel joj je mogućnost solobodnog rasuđivanja debelo poljuljana i neće (i ne može) odbiti ono što je od nje zahtevano. To nam govori da mnogi od njih imaju sjajan repertoar socijalnih veština kojima će očarati osobu koja će im kasnije postati žrtva. Ili je to već postala. Ova vrste ljudi takođe izuzetno vešto dominira neverbalnom komunikacijom, pa je ponekad dovoljan samo mali gest ili ćutanje da bi se izvršio uticali na onog drugog. Ali ono čime se emocionalni manipulatori zaista savladavaju je otkrivanje Ahilove pete svojih žrtava, odnosno oni lako prepoznaju tačke slabosti i ranjivosti ljudi oko sebe i nemilosrdno ih koriste kada su lično najugroženiji da bi pomoću istih , a putem manipulacije došli do svog cilja. Pored toga, imaju stalnu potrebu da se prema njima oseća divljenje i poseduju ogromnu žudnju za moćnošću i na taj način uspostavljaju svoje odnose, vršeći ulogu dominantne osobe, predstavljajući sebe kao dominantnu osobu, iako su iznutra krajnje nesigurni, prazni, frustrirani, povređeni, pa je ovaj način ponašanja jedna vrsta njihovog „samolečenja“. Jer kako bi se i čime na drugačiji način osećali bolje?
Ipak, mnogi tvrde da nisu uvek svesni svojih strategija, jer se od detinjstva obično naučeno bore za svoja prava, koristeći sva moguća sredstva da zahtevajući od drugih dobiju ono što žele. Kao deca: od roditelja pohvalu za dobijenu dobru ocenu; mnogo kasnije to isto rade i sa sopstvenom decom. Ili partnerom: zahtevajući „dokaze“ dobro učinjenog dela. Knjiški primer naučenog modela ponašanja. Opasan je mehanizam za uspostavljanje veza sa drugima kada se koristi iz navike, jer je, kako je rekao Volter: „strast za dominacijom najstrašnija od svih bolesti ljudskog duha“.
Kako da znamo da između nas i neke osobe postoji veza u kojoj dominira emocionalna manipulacija?
Veoma je važno dobro razmisliti o odnosima koje održavamo sa judima i kome poklanjamo svoje poverenje, neretko i mnogo više od toga, ali i o onome što osećamo kada smo u prisustvu određene osobe. Ako su osećanja koja nas preplavljuju ona koja su povezana sa strahom, krivicom, nesigurnošću, sramotom ili čak gađenjem, ne smemo pustiti da to prođe tek tako, neprimećeno i bez da se ozbiljno posvetimo tome zašto se i zbog koga tako osećamo. Ako su se većpojavile takve senzacije i postali smo ih svesni, vrlo verovatno da se sa nama već uveliko manipuliše.
Ako se nađemo izolovani, prisiljeni, obezvređeni i/li se naše mišljenje i stavovi ne uzimaju u obzir, izražavamo se sa strahom od tuđih reakcija i bez emocionalne podrške, neophodno je preduzeti mere da se iz takvog nezdravog vrttloga ispliva što pre. Može biti i da se naš način razmišljanja promenio i da primećujemo osećaj gubitka identiteta jer smo se u potpunosti predali manipulativnim trikovima. Čak je verovatno da će nam trebati mnogo vremena da to shvatimo, ali nikada nije kasno. Ne samo shvatiti, nego i prihvatiti. To je onaj teži deo. Prihvatanje da nas je izmanipulisao neko u koga smo imali puno poverenja, gajili određene emocije, ili je to nama neko blizak, drag, možda čak i rod, roditelj, itd…
Put do emocionalne autonomije nije lak.
Kada funkcionišemo pod uticajem emocionalnog manipulatora, naša volja i načini razmišljanja su oslabljeni, emotivno smo ogoljeni i prazni, psihičli nestabilni i ranjivi, pa nismo fokusirani na svoju ličnu moć. A to je osnovna „hrana“ svakog manipulatora. Da bismo sprečili manipulisanje, moramo vežbati emocionalnu „samoodbranu“ kako bismo povećali svoje lične resurse i postavili jasna ograničenja i odbrane. Zbog toga je važno slušati samo svoje emocije, verovati samo svojim osećanjima, ali ne onim nametnutim, nego onim koji iz nas pokušavaju da budu uklonjeni, ali i eliminisati strah od besa, odbacivanja i nezadovoljstva osobe koja nas manipuliše u koliko joj ne idemo „uz dlaku“. U suprotnom ćemo i dalje biti uronjeni u odnos moći i kontrole koji uspostavlja emocionalni manipulator. Imati mir po svaku cenu, mir i ćutanje po svaku cenu- nije rešenje, u koliko na taj način gubimo sebe.
Suočeni sa ovakvim situacijama, trebali bi napraviti distancu, u svakom smislu, odaljiti se i pogledati taj odnos iz jednog drugog ugla i perspektive, dobro razmisliti o tome šta smo proživeli kako bi sebi razjasnili šta je to što želimo, pa samim tim i postaviti jasna ograničenja. Dobra vežba je razmišljanje kroz pitanja poput:
– Da li mi koristi da budem ono što neko drugi hoće i da se odreknem onoga što zapravo jesam?
– Da li je potrebno ugađati drugima da bismo se osećali voljeno i bili primećeni?
– Da li radim ono što zaista želim ili se zanosim radeći ono što drugi od mene traže?
– Koje su moje potrebe i nisu li one prioritet?
Važno u postavljanju ovih pitanja je iskrenost prema samom sebi u davanju odgovora, u jasnom i razumnom rasuđivanju, jel krenemo li u postavku ovih i sličnih pitanja kritikujući i kriveći sebe za ono što je učinjeno, zapašćemo u sledeće psihotično stanje, a onda smo već u galimatijasu koji je teško samostalno ispraviti. Odgovori mogu biti prvi korak da vratimo moć nad sobom i izađemo iz začaranog kruga manipulacije. Ponoviću ono o čemu sam govorila u prethodnom postu na temu „Toksiočnih veza“ – jedna od dobrih stvari je i imati osobu od poverenja s kojom možemo otvoreno pričati o problemu i stanju s kojim smo se susreli i fazi prihvatanja istog kojiproživljavamo. Apsolutno je preporučljivo u nekim slučajevima potražiti i profesionalnu pomoći, u zavisnosti od težine uspostavljene veze. Ali najvažnije je da se problem prepozna da bi se moglo ići napred.
Ne zaboravimo da emocionalni manipulator žudi za moći koju izražava spolja, onim što za njega predstavlja duševnu hranu-kinjenje i nipodaštavanje drugih kroz prizmu dobročinstva, ljubavi, iskrenih emocija i željom da pomogne, ali zaboravlja da je, kao što je rekao Seneka: „najmoćnija osoba ona koja poseduje sebe“.
Dakle, ako oporavimo svoju ličnu moć, poverenje i veru u sebe, sprečićemo se da budemo žrtve emocionalnih manipulacija.
Ako se prepoznajete u delovima ovog teksta, ili ako budi nekakav čudan osećaj u vama, znači da nešto u vašoj „emotivnoj“ okolini ne štima kako treba i da se svest budi. I to je dobro, koliko god da je teško. Ne dozvolite sebi da se povučete. To je proces koji traje, kao i mnogi drugi. Ali koliko god bio dug, posle njega ćete biti bolji sami sebi. A sami sebi ste najpotrebniji. Svako je samo sebi bitan, i to je potpuno u redu, nemojte gledati na to kao na nečiji egocentrizam (sve dok se ne pređe granica zdravog i normalnog i ne ode u narcisoidnost, što uzgred budi rečeno, manipulatori jesu). Ako u određenim godinama tražimo autonomnost od roditelja, pravo na lične stavove, mišljenja i donošenje samostalnih odluka i povlačenje sopstvenih životnih poteza, zašto bi dozvolili da da to neko, koliko god nam bio drag-na bilo koji način- to oduzme i to iz sopstvene patološke potrebe? I da li ćemo to dozvoliti?
Pa nećemo.
Čak je i veliki Andrić dao neke naznake o svemu ovome u svom delu:“Na Drini ćuprija“, na stranama 376, 377, ali je svakako preporuka ponovo pročitati delo, iako možda već jeste.
